ПОЧЕТНА
О КОТРАЖИ
О ШКОЛИ
ПОПИСИ
РОДОСЛОВИ
ОКОЛНА МЕСТА
РАЗНО
КОНТАКТ

Share  

Љуљаци

од Марка Марковића из Љуљака

О Љуљацима

Село Љуљаци се налази у области Горње Груже на јужним обронцима планине Рудник, у централној Шумадији. Административно, село припада области општине Кнић, али, више гравитира Крагујевцу и Горњем Милановцу. Љуљаци имају око 350 становника, и примећен је велики пад у природном прираштају, у последњих двадесет година.

Историја села

Љуљаци се први пут, под овим именом, помињу у првој половини XVIII века, у документима из времена аустријске окупације Србије. Тада су убележени и у Лангерову војну карту под именом Луллиак. Вероватно је насеље још раније основано, али нема никаквих писаних трагова о томе. Вредно је споменути да су Љуљаци били насељени још у неолиту, што потврђују археолошка налазишта Ватинске и Протоватинске културе на Милић брду, као и трибалске гробнице у гружанском пољу према селу Гривац.
У селу су некада постојале и две цркве, једна у засеоку Марковића, а друга у данашњој Варошици, испод Ковиљаче. Данас се виде само рушевине од цркве у Марковићима, коју је почео подизати Марко, родоначелник те фамилије, док од оне у Варошици нема никаквих трагова.
Такође се спекулише са чињеницом да је деспот Стефан Лазаревић, преминуо од срчаног удара на Љуљачкој главици, у атару села Љуљака.
Од осталих старина, у селу постоје и три стара гробља, вероватно од пређашњег становништва које је насељавало ове крајеве. Једно је на Кадијевцу, кречњачком брду у центру села, док су друга два у засеоку Медведица.
Треба поменути и то да су Љуљачани активно узимали учешћа у свим устанцима и слободарским ратовима које је Србија водила. Постоје подаци о учешћу Гружана у I и II Српском устанку, где је вероватно било и наших старих, као и у каснијим српско-турским, српско-бугарским, Балканским и Светским ратовима. У цркви парохије Гривачке, којој и Љуљаци припадају, налази се спомен плоча са свим изгинулим ратницима из Љуљака у I Светском рату.
У II светском рату, Љуљачани су активно учествовали, борећи се за слободу. У нашем селу, у засеоку Каменцу, фамилија Цековић, налазио се Четнички горњогружански штаб за неколико околних села.
На жалост, безумном акцијом Чачанског партизанског одреда, долази до заседе и напада на колону немачке војске која је ишла из Г.Милановца ка Крагујевцу. Напад се догодио у љуљачком атару, на месту званом Думача. Том приликом убијено је десет немачких војника а рањено 27. После тог догађаја, Чачански партизански одред се кукавички повукао, и оставио голорук народ Немцима за одмазду. Овај догађај је довео до једне од највећих трагедија у Шумадији. Револтирани нацисти су стрељали 2796 Шумадинаца, недужних грађана, сељака и ђака у Крагујевцу. Међу стрељанима је било и доста Љуљачана.

Географија Љуљака

Село Љуљаци се налази у једном лакту, који чини Гружа скрећући у свој меридионалан правац. У селу је неколико брда, које мештани називају главицама. Главице се налазе на качерској површи, и састављене су од еруптивних стена, или јако печеног кречњака. Такве су главице: Каменац(Цековића главица), Главичица (Павловића главица), Авала, Клек, Љуљачка(Марковића) главица и др. Између Марковића главице и Павловића главице извире Марковића поток, који тече право ка северу и улива се у Гружу,а између Павловића главице и Каменца је Суви поток, који тече ка истоку и такође се улива у Гружу, кад већ она скрене ка југу. Поред тих потока, а испод већ помињаних главица, налазе се куће по не тако благим странама, или по теменима заравњених брда. Село се са једне стране пружа на север до пута Крагујевац-Г. Милановац, дакле прелази и на леву обалу Груже. Са друге стране иде од брда Авале(Срејовићи,Деспотовићи и Стојићи) на југ ка Опланићима.
Село је разбијеног типа. Сам терен испробијан толиким главицама, пооштрава разбијеност и чини да су куће неправилно распоређене. Село се дели на неколико крајева, који су обично један од другог удаљени, и то по 500 до 1000 метара. Такви крајеви су обично настањени скупом сродничких породица, које се у гружанском крају називају фамилије, али и по којом породицом са једним домом.
Вреди споменути да је село јако богато изворима пијаће воде и бунарима. Најпознатији извори су Каменац, Бубањ, Чесма под Марковића градином. У прошлости је постојало пар топлих извора где су жене прале и белиле рубље, али они су, нажалост, сада већ заборављени и затрпани.

Становништво Љуљака

Као што је већ познато, Љуљаци су били настањени још у праисторији, што су потврдили налази и ареолошке ископине доктора Драгослава Срејовића. Нема података, али судећи по познатој историји Србије, која је у старом и средњем веку обиловала прво трачким, трибалским и романским, а касније и словенским становништвом, вероватно да ни простор Љуљака, тако погодан за живот, није био ненасељен. Од средњовековног становништва има јако мало трагова, тек понеки топоним, и једно предање које је остало у Љуљацима.
Предање каже да је читав гружански крај опустео због турских зулума, поготову у XVI и XVII веку, када су се догодиле највеће сеобе Срба у Јужну Угарску, данашњу Војводину. Тада се целокупно становништво повукло, и на простору Љуљака је остао један старац, коме није забележено име.
Он је првим досељеницима, прецима данашњих Љуљачана, испричао причу о некадашњем становништву. По његовом казивању, на делу Луљака, налазило се средњевековно село Медведица, по којој је иначе, данашњи засеок добио име. Медведицу су настањивали сељаци ратари, а имали су и свога властелина, презимена Раошић, који је у Медведици имао двор, и дрвену цркву, која је славила светог Методија. Старац који је ово испричао, умро је међу новим досељеницима, а они су га сахранили на Љуљачкој (Марковића) Главици, где још увек један део њива носи име Старчев гроб.
После тог првобитног периода без становништва, Љуљаци су насељени почетком XVIII века. Већина насељеника потиче од два велика оснивачка рода села Љуљака. Ти родови су Пивљани и Бугари, и они заједно чине 2/3 данашњих Љуљачана, и због тога ћемо се њима највише и бавити. Наравно, у наставку текста ћу поменути и остале.

БУГАРИ- ово је заједнички назив за најстарији насељенички и оснивачки род у Љуљацима. Предање, а и записи кажу да су крајем XVII века, из околине Куманова у дањашњој Македонији, досељени браћа Павле, Стојиша и Деспот. Надимак Бугари не долази од њихове етничке припадности, већ од навике нашег народа да све становнике Старе Србије и Македоније називају Бугарима, као што би Ужичане и Пожежане звали Ерама, а Војвођане Швабама.
По тој легенди, један од браће је и дао име селу. Наиме, прве ноћи по досељавању, Љуљаке је погодио земљотрес. После неколико дана, када наиђоше нови насељеници, упиташе средњег брата Стојишу, како је ту за живот, на шта он одговори: „Убаво, ама, много љуља!”.
На то се ови насмејаше, а селу оста име Љуљаци (по другој причи, која мени изгледа вероватнија, порекло имена Љуљаци треба тражити у старословенској речи, која означава цветно поље.)
Данашњи потомци браће из Куманова су следеће фамилије:

ПОТОМЦИ НАЈСТАРИЈЕГ БРАТА ПАВЛА:

1.Аксентијевићи (старо презиме Вићентијевићи)- Вићентије, син Павла из Куманова имао синове Јеремију и Аксентија. По овом Аксентију, Аксентијевићи носе презиме. Љуљачани их у говору понекад називају и Аксићи. Слава Св. Никола.

2.Јеремићи (старо презиме Вићентијевићи)- презиме добили по Јеремији, старијем Вићентијевом сину, унуку Павла из Куманова. Слава Св. Никола.

3.Милинковићи- презиме добили по Милинку, Вићентијевом синовцу. Милинко је имао рођеног брата Сима. Слава Св. Никола.

4.Симовићи- презиме добили по Симу Вићентијевом синовцу, рођеном Милинковом брату. Слава Св, Никола.

ПОТОМЦИ СРЕДЊЕГ БРАТА СТОЈИШЕ:

1.Антушевићи (старо презиме Ивановићи)- Стојишин син Иван, имао је два сина Антонија- Антуша, и Пантелију- Панта. Од Антуша су Антушевићи, у којима постоји једна грана, родом из каменичке Маковице, од тамошњих Милетића. Слава Св. Никола.

2.Пантовићи (старо презиме Ивановићи)- Презиме добили по Пантелији, Ивановом сину, а унуку Стојише из Куманова. Слава Св. Никола.

3.Љубинковићи- потомци непознатог Стојишиног сина. Слава Св. Никола.

4.Ђорђевићи (старо презиме Вучићевићи)- потомци непознатог Стојишиног сина. У најближем сродству са Љубинковићима.

5.Јанићијевићи- потомци Стојишиног унука Јанићија. Мени није познато да у Љуљацима има ове фамилије. Постоји могућност да се угасила. Слава Св. Никола.

6.Мијовићи- потомци Стојишиног сина непознатог имена. Слава Св. Никола.

7.Јововићи- потомци Стојишиног сина непознатог имена. У најужем су сродству са Мијовићима. Слава Св, Никола.

ПОТОМЦИ НАЈМЛАЂЕГ БРАТА ДЕСПОТА:

1.Деспотовићи- потомци старијег Деспотовог сина Николе, који је узео презиме по оцу. Љуљачани их понекад у резговору називају и Деловићима. Слава Св. Никола.

2.Бељаковићи- потомци млађег Деспотовог сина Бељака, који су узели презиме по њему. Слава Св. Никола.

Све ове љуљачке фамилије, које припадају потомству Павла, Стојише и Деспота, браће из Куманова су се годинама сасвим разродиле,и немају осећање, нити свест о заједничком пореклу.

ПИВЉАНИ-други од два велика досељеничка и оснивачка рода у Љуљацима. Многобројни записи и истраживања др. Михаила Драгића,др. Петра Петровића, др. Милета Недељковића и др.Светозара Томића, овај велики род је досељен из географске и племенске области Пиве у црногорској Херцеговини, која се данас највећим делом налази у административној обласи Плужине. По припадности пивском племену, овај род је и понео то име са собом. Пивљани се деле на две велике гране, Браниловиће и Руђић-Соколовиће.
Данашњи потомци Пивљана у Љуљацима су следеће фамилије:

ПОТОМЦИ ГРАНЕ БРАНИЛОВИЋА:

1.Павловићи-Петар Сочица Браниловић је досељен из старих Плужина у Љуљаке, и имао је три сина:Павла, Петронија и Мијата. Павловићи су потомци Мирковог најстаријег сина Павла, и по њему су понели презиме.Једна од већих фамилија. Слава Св.Јован Крститељ.

2.Петронијевићи-потомци средњег брата Петронија Сочице Браниловића из старих Плужина. По Петронију носе презиме Петронијевић.Слава Св.Јован Крститељ.

3.Мијаиловићи или Михаиловићи(старо презиме Мијатовић)-потомци Мијата, најмлађег сина Петра Сочице Браниловића. Слава Св.Јован Крститељ.

4.Ратковићи(старо презиме Мијаиловић)-дошли у кућу Мијаиловића као домазети, из села Невада поред Г.Милановца. Задржали презиме, али прихватили славу. Слава Св.Јован Крститељ.

5.Костићи(старо презиме Павловићи)-дошли у кућу Павловића као домазети из суседног села Бара. Даље порекло Костића је са Сјенице. Задржали презиме, али прихватили славу, мада још увек светкују и славу из Бара, Св.Николу. Слава Св.Јован Крститељ.

6.Мирковићи-потомци Мирка Топаловића из старих Плужина у Пиви. Мирко је имао три сина Јована, Пантелију и Филипа. Јованови потомци су по Мирку узели презиме. На имању Мирковића у Љуљацима подигнута је школска зграда и сеоски дом.Слава Св.Јован Крститељ.

7.Пантелићи(старо презиме Мирковићи)-потомци Пантелије, средњег Мирковог сина, по коме и носе презиме.Слава Св.Јован Крститељ.

8.Драговићи(старо презиме Филиповићи)-потомци најмлађег Мирковог сина Филипа.Драговићи су ушли у кућу Филиповића као домазети, задржали су своје презиме, али прихватили славу.Слава Св.Јован Крститељ.

9.Алексићи(старо презиме Мирковићи)-такође су ушли у кућу Мирковића као домазети и прихватили славу, али оставили своје презиме. Слава Св.Јован.

ПОТОМЦИ ГРАНЕ РУЂИЋ-СОКОЛОВИЋ:

1.Срејовићи(старо презиме Гломазић)-досељени су из села Рудиница у области Пиве. У старој постојбини су били познати као јунаци. Ранија слава им је била Св. Никола, али су је променили кријући се од Турака, којима су дуговали крв. Вреди споменути да је из ове фамилије највећи европски археолг и члан Српске Академије Наука и Уметности, др.Драгослав Срејовић, човек који је открио најзначајније археолошке локалитете на простору старе Југославије, признат и цењен од највиших научних међународних кругова. Слава Св.Јован Крститељ.

2.Марковићи(старо презиме Николић-Пивљанин)-досељени су из села Рудиница у области Пиве. Директни су потомци куће Баја Пивљанина,сердара града Пераста, херцеговачког и далматинског јунака, који је припадао ширем пивском братству Гаговића. Бајо је имао рођеног брата Димитраша, који је био ожењен са Аном, сестром сердара Стојана пл. Јанковића из Задра. Из тог брака, имао је сина Марка, родоначелника фамилије Марковић, који је био ожењен Јелком Владиславић из Гацка. После једног турског напада, Марко је напустио Пиву, и првобитно се доселио у Луњевицу код Г.Милановца, али чувши да у Љуљацима има доста Пивљана, он дође ту. Вреди споменути да је Марко подизао камену цркву у Марковићима, од које се и данас познају рушевине. Садашња црква Св.Јована у Љуљацима коју је подигао протојереј-ставрофор Томислав Марковић се такође налази на земљи фамилије Марковић, имање Миша Марковића. Такође, Сава Марковић је први направио кућу, а касније механу, сушару за шљиве и пећ за печење креча покрај пута Крагујевац-Г.Милановац, и тако постао зачетник оснивања малог насеља, такозване Љуљачке варошице. Стара слава Марковића је био Св.Никола, али су је променили по савету Баја Пивљанина, да их Турци не би тражили. Припадају једној од већих фамилија.Слава Св.Јован Крститељ.

Ове љуљачке фамилије које припадају потомству рода Пивљана су у далеком сродству, али су се временом сасвим разродиле. Једну сродничку линију чине Павловићи, Петронијевићи, Мијаиловићи, Ратковићи и Костићи. Друга линија су Мирковићи, Пантелићи, Драговићи и Алексићи. Посебна линија су Срејовићи, као и Марковићи.

ОСТАЛИ НАСЕЉЕНИЦИ КОЈИ НЕ ПРИПАДАЈУ РОДОВИМА БУГАРА (КУМАНОВАЦА) И ПИВЉАНА

Поред насељеника из Куманова и Пиве, чији потомци данас заједно чине преко 2/3 становништва Љуљака, постоје и фамилије које потичу од насељеника из осталих крајева. Бугаре и Пивљане сам одвојио јер су због своје бројности и повезаности чинили компактнију целину, а сада ће бити речи и о осталима, који су такође подједнако значајни за историју и постојање села.
Остале насељенике ћу поделити у три групе:

1.Старија насељеничка група-обухватаће оне који су досељени пре 1900. године.

2.Средња насељеничка група-обухватаће оне који су досељени пре 1980. године.

3.Скорашњи досељеници-обухватаће оне, досељене од 1980. године, па на овамо.

СТАРИЈА НАСЕЉЕНИЧКА ГРУПА:

1.Милићи(старо презиме Рајић)-у Љуљаке досељени у првој половини XIX века, из јасеничког села Страгара, од тамошњих Рајића (даље порекло им треба тражити у Црној Гори,у племену Пипера). Љуљачани их у разговору често називају Милићанима, а и они сами себе тако зову. Радуле, први досељеник, је био веома сиромашан, и најмио се код Вука Марковића да ради као воденичар у Марковића воденици. Вук је имао једну ћерку, која је била лепа, али је имала проблем са очима(како у Љуљацима кажу,била је зрикава),те никако није могао да је уда. Онда, по предлогу Турчина Адила, који је често свраћао у воденицу, Вук уда ћерку за Радула, и као мираз им да своје имање,које се протезало од Марковића потока ка југозападу. Како данас и Марковићи и Милићани кажу, добили су: "Све од потока,па навише.". Припадају једној од већих фамилија. Од Милићана има исељеника у Рудничко Поморавље,село Горња Трепча, и они се презивају Мијаиловић. Слава им је Св.Ђурђиц.

2.Цековићи(старо презиме Стевановић)-о њиховом пореклу постоје две верзије. По првој, Цековићи су грчког порекла,тј.припадају потомцима трговца Грка,који се доселио из Москополиса у Епиру. По другој верзији, која мени изгледа вероватнија, Цековићи су досељени у првој половини XВИВ века, из села Јанчића,из Каблара(од фамилије Чукљевића), а родом су из Будожеља из Рашке области. Даље порекло им треба тражити у црногорској Херцеговини,у племену Дробњака. Треба додати и да су Цековићи били власници надалеко чувеног Цековића Мајдана,из кога се вадио најквалитетнији камен у старој Југославији. Данас мајдан не ради. Слава им је Ђурђевдан.

3.Ерићи-пореклом су из Горње Црнуће, од тамошњих Ерића, а даљим пореклом из села Међана код Нове Вароши. У Љуљаке су досељени око 1850. године, а поред Г.Црнуће,има их и у Доњој Црнући,Враћевшници,Липовцу и Опланићу. Слава им је Св. Евастатије.

4.Васовићи(старо презиме Ерићи)-као домазети дошли у кућу Ерића из рудничко-гружанског села Каменице, задржали своје презиме, али прихватили славу Ерића. Првобитна слава им је била Св.Алимпије. Даље порекло им је са Сјенице, одакле су дошли у Љубичевац на Руднику, затим у Каменицу, па у Љуљаке. Слава им је Св. Евастатије.

5.Вучковићи(старо презиме Милисављевићи)-као домазет дошао у кућу из Бумбаревог Брда поред Кнића. Стари Милисављевићи су били пореклом са планине Јавора, одакле је први дошао насељеник надимка Галоња. Слава им је Св. Стеван.

6.Стојићи(старо презиме Бумбули)-досељени са Голије око 1820, даљим пореклом од Васојевића. Данас их нема у Љуљацима. Слава им је Св. Архангел Михаило.

7.Вучићевићи(старо презиме Гавриловић-Царевић)-доселио се Станоје са Сјенице. Имао је три сина, Петра, Стевана и Вучића. Од Вучића су Вучићевићи. Слава Ђурђевдан.

8.Стевановићи(старо презиме Гавриловић-Царевић)-потомци Станојевог сина Стевана. Слава им је Ђурђевдан.

9.Петровићи(старо презиме Шћеповић)-досељени из Милочаја у околини Краљева, одакле је дошао насељеник надимка Траљо.Слава им је Св. Никола

10.Вучићевићи(старо презиме Шћеповићи)-досељени из Милочаја, одакле је дошао насељеник надимка Траљо. једна фамилија су са Петровићима. Слава им је Св. Никола.

11.Јовановићи(старо презиме Лазаревићи)-као домазети дошли у Лазаревиће из села Радмиловића покрај Борча, задржали презиме, али прихватили славу. Стари Лазаревићи су били пореклом са Сјенице. Слава им је св Никола.

12.Крсмановићи-досељени око 1870. године из села Сивчине код Ивањице. Слава им је Св. Никола.

13.Милановићи(старо презиме Секићи)-досељени из Горње Врбаве, као домазети у кућу Милосављевића. Слава им је Св. Петка.

14.Урошевићи(старо презиме Бојовићи)-као домазети дошли у кућу Бојовића из села Бара Гружанских. Даље порекло им је са Сјенице, потомци Уроша Марковића. Стари Бојовићи су били негде из таковских села. Слава им је Ђурђевдан.

 

СРЕДЊА НАСЕЉЕНИЧКА ГРУПА:

1.Радовановићи-досељени из села Кнежевца, почетком XX века. Припадају једној од највећих кнежевачких фамилија. Старо презиме им је било Ковачевић, а даље порекло им је са Сјенице. Слава им је Св. Архангел Михаило.

2.Миловановићи-досељени из села Доње Врбаве, засеок Мокро Поље. Старо порекло им је из села Брекова у Старом Влаху. Слава им је Св. Архангел Михаило.

3.Ранчићи-досељени из околине Пирота. Слава им је Св. Никола.